Электронная библиотека

В этой исследовании мы обратимся к роковому моменту, когда проблемы Старой Сербии завязывались в тот узел, который существует в данное время в Косово, северо-западной Македонии, Буяновце, Медведже и в Рашке. Закончившаяся в 1878 году русско-турецкая война принесла признание независимости Сербии и Черногории, и сербский народ после 500-летнего ига вновь обрел национальное государство. В то же время, действовавшая в 1878-1881 гг. I албанская Призренская лига не смогла добиться получения никакого государственного образования для албанцев и была разогнана турецкими властями.

Достојевски ће у највећој мери на себи задржати фокус Павловића као редитеља, као писца и као личности. Коларић доказује да је утицај Достојевског на Павловићев живот и рад био најдалекосежнији, најдубљи и свеобухватан, када су у питању и ствараоци из других уметности у целокупном, сада у својој укупности и целовитости сагледивом, Павловићевом стваралаштву. Иако никада није прихватио и није усвојио хришћанску природу стваралаштва и мисли Достојевског, Павловић у његовом делу види најприближнију аналогију сопственој слици света.
Коларићева студија представља драгоцени допринос разумевању Павловићевог стваралаштва и његовог односа са једним од најзначајнијих писаца светске књижевности.

Ауторка, журналиста по струци, зналачки проналази податке значајне не само за историју Руса у Србији, него и за историју Шапца, Мачве и Подриња током читавог раздобља између два рата, што даје овом рукопису посебну вредност. Ова, као и следећа поглавља сведоче не само о стручности ауторке Војиновић, већ и о огромном труду који је она уложила радећи на тако обимном материјалу. Прошла је трагајући за судбинама Руса у Србији многе странице Књига венчаних, материјале са неколико пописа становништва, архиву школских установа и Епархије шабачко-ваљевске кад се радило о свештеним лицима.

Новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је прва европска држава која је отворила своја врата руским избеглицама и која је организовала њихов прихват и смештај. Бока Которска је била привремено  одредиште највећег таласа избеглица који су на бродовима пристигли са Крима. Тако подаци из „Књиге доласка и поласка бродова“ лучке капетаније у Мељинама говоре да су за мање од месец дана, у периоду од 25. 11. до 23. 12. 1920. године, у Боку Которску бродовима довезене 21.543 руске избеглице. Један не мали број ових Руса је одабрао баш Боку Которску као своје коначно одредиште.