«Расковник» (неполная подшивка номеров)
Журнал «Расковник» (Сербия). Неполная подшивка номеров за 1980–2000 гг.
«Расковник» — научно-популярный журнал, посвященный сербской традиционной культуре и фольклору, издававшийся в Белграде в 1968–2000 гг.; в 1980–2000 гг. он выходил под редакцией известного сербского фольклориста, чл.-корр. САНУ проф. Любинко Раденковича. Всего вышло 100 выпусков, содержащих как научные исследования, так и богатейшие этнографические и фольклорные материалы из разных мест Сербии. Подробнее о журнале см. ниже.
1980. Година VII. Број 23
1980. Година VII. Број 24
1980. Година VII. Број 25
1980. Година VII. Број 26
1981. Година VIII. Број 27
1981. Година VIII. Број 28
1981. Година VIII. Број 29
1981. Година VIII. Број 30
1982. Година IX. Број 31
1982. Година IX. Број 32
1982. Година IX. Број 33
1982. Година IX. Број 34
1983. Година X. Број 35
1983. Година X. Број 36
1983. Година X. Број 37
1983. Година X. Број 38
1984. Година XI. Број 39
1984. Година XI. Број 40
1984. Година XI. Број 41
1984. Година XI. Број 42
1985. Година XII. Број 43–44
1985. Година XII. Број 45–46
1987. Година XIII. Број 47–48
1987. Година XIII. Број 49
1987. Година XIII. Број 50
1988. Година XIV. Број 51–52
1988. Година XIV. Број 53–54
1989. Година XV. Број 55–56
1989. Година XV. Број 57–58
1990. Година XVI. Број 59–60
1990. Година XVI. Број 61–62
1992. Година XVIII. Број 67–68
1992. Година XVIII. Број 69–70
1993. Година XIX. Број 71–72
1993. Година XIX. Број 73–74
1994. Година XX. Број 75–76
1994. Година XX. Број 77–78
1995. Година XXI. Број 79–80
1995. Година XXI. Број 81–82
1996. Година XXII. Број 83–84
1996. Година XXII. Број 85–86
1997. Година XXIII. Број 87–90
1998. Година XXIV. Број 91–92
1998. Година XXIV. Број 93–94
2000. Година XXVI. Број 99
2000. Година XXVI. Број 100
ЧАСОПИС РАСКОВНИК
Српски часопис „Расковник“ је основан с намером да буде независно гласило песника сељака и других сеоских стваралаца, да утиче на вођење културне политике према селу, да се бори за чистоту српског језика, да вреднује и подстиче записивање разних облика народног стваралаштва. До првог прекида у излажењу (1972.), „Расковник“ је доследно испуњавао такво опредељење. У овом периоду, скромни простор од 6-7 табака, делило је више десетина сеоских песника и стваралаца, а добијали су га и писци који су своје стваралаштво везивали за сеоску средину. Осим тога, објављивани су и осврти на културне догађаје у Србији.
Прва свеска часописа „Расковник“ објављена је на Митровдан (8. новембра) 1968. године, на дан рођења Вука Караџића. У првом периоду излажења, издавач часописа био је Народни универзитет у Горњем Милановцу и Дружина песника са села „Сунцокрет“, а његови први уредници били су Драгиша Витошевић и Добрица Ерић, а од треће свеске и Владета Р. Кошутић. Мада у другој свесци пише да је седиште уредништва у селу Враћевшница, а од четврте свеске у Доњој Црнући код Горњег Милановца, часопис је припреман у малом стану Драгише Витошевића у Београду. Часопис је излазио четири пута годишње – у пролеће (са зеленим корицама), лето (жутим), јесен (црвеним) и зиму (плавим), и то у тиражу од 3000, па до 10.000 примерака!
Прва етапа у објављивању „Расковника“ трајала је од 1968. до 1972. године. За то време објављено је 18 свезака часописа. Године 1973. настаје први прекид у издавању часописа и он траје до 1975.
Од 1975. издавач „Расковника“ је Дружина песника са села „Сунцокрет“ и Новинско предузеће „Задруга“ у Београду. Уз постојећа три уредника, часопис је добио још пет (Милорад Бревинац, Драгољуб Јевремовић, Лала Јевтовић, Светислав Павићевић, Момчило Тешић). То није много помогло, јер оскудно финансирање није омогућавало да се часопис одржи. У току наредне две године уредништво је успело да објави 4 свеске „Расковника“ за 1975. годину и онда настаје нови прекид у његовом излажењу.
Трећи пут часопис је обновљен у Издавачком предузећу „Народна књига“ у Београду – 1980. Уз осниваче часописа – Витошевића, Ерића и Кошутића, у уредништво су ушла још четири нова уредника – Зоран Вучић, Цвета Котевска, Драган Лакићевић и Љубинко Раденковић.
Године 1982. тројица оснивача „Расковника“ добровољно се повлаче из уредништва и од те, 32. свеске, па до 100, када се угасио, главни уредник је био Љубинко Раденковић. Тада је састав уредништво проширен, и у њега су ушли Драгослав Антонијевић, Вера Колаковић, Ненад Љубинковић и Радослав Миросављев. Када је „Народна књига“ ушла у кризу, 1985. је опет настао прекид у излажењу „Расковника“.
Последњи пут „Расковник“ је обновљен 1987. у библиотеци „Вук Караџић“ у Београду, где је излазио до 2000. године. У овом периоду излажења састав уредништва, осим главног уредника, повремено се мењао. Најдуже су у уређивању учествовали Александар Лома, Ненад Љубинковић и Добривоје Младеновић. Пре тога, допринос уређивању часописа дали су Миодраг Павловић, Миле Недељковић и Драган Кочишевић. После тридесет и две године од оснивања и двадесет и шест објављених томова, „Расковник“ је дошао до свог стотог, и последњег броја, 2000. године..
Занимљиво је указати како се кроз цену часописа „Расковник“ може пратити степен инфлације у тадашњој Југославији: када је покренут цена му је била 2 динара, па је касније повећана на 5; 1980. цена је била 50 динара, 1987. – 1000, а 1992. – 25.000 динара.
Појава „Расковника“ донела је радост многим знаним и незнаним ствараоцима (песницима и уметницима) у селу и граду, као и свима који су гајили љубав према сеоској култури и културном наслеђу. Међутим, његова појава и знатна популарност забринула је властодршце тог времена у Београду, навикле да контролишу сваку јавно изречену или написану реч. Пошто је контрола листова и часописа спровођена преко послушних („самосвесних“) уредника, у случају „Расковника“ то није могло бити остварено. Један страни дописник из тадашње Југославије појаву „Расковника“ означио је као „пукотину“ у блоку комунистичких земаља.
Када су почетком седамдесетих година либерална схватања почела да нагризају и саму комунистичку партију Југославије, дошло је до негативног заокрета у њој. Смењени су млађи људи, а на кључна места постављен је стари кадар, углавном послушници ограничених видика. Ти људи су одмах кренули да из јавног живота склоне све оно што није било од њиховог поверења. Тако је и „Расковник“ дошао на удар. Нађен је повод у песми Милене Јововић, песникиње са села, „У поход Косову“, да би се изрекла забрана овог гласила (почетком 1973. године). Песма је проглашена националистичком.
После првог удара, оснивачи „Расковника“ улажу напор и обнављају га током 1975. године. Тада је и усменом народном стваралаштву додељен већи простор. Почев од свеске 21, за 1975. годину (објављене тек 1977. године), рубрика за фолклор која носи назив „Расковник“, померена је на почетак и постала је знатно обимнија него до тада. То није било довољно да се отклони неповерење власти према „Расковнику“, што је довело до поновног престанка његовог излажења.
Обнова „Расковника“ у „Народној књизи“ (1980. године) у великој мери представља и промену његове уређивачке политике. Он већим делом постаје часопис за усмено народно стваралаштво и народну културу, а његов мањи део је остављен писцима. Све више се у њему објављују и научни прилози домаћих и страних истраживача. Овакво усмерење добија још више на снази после повлачења из уредништва оснивача „Расковника“ (1982. године) – Витошевића, Кошутића и Ерића.
Још један медијски напад на „Расковник“ догодио се 1982. године, а након објављивања тематске свеске посвећене култури Косова. Ипак, политичка клима у то време била је повољнија него десет година раније, па су поједина гласила, где је и објављена критика на „Расковник“ (НИН и Политика), била довољно смела да су Драгиши Витошевићу и Љубинку Радековићу дозволила да од неосноване критике бране уређивачко опредељење часописа.
„Расковник“ никада није био политичко гласило, а још мање „политичка песмарица“, како је злонамерно написао један новинар. Ма колико да је био далеко од политике, није могао да избегне да се и преко њега не преломе неки политички догађаји у току свог тридесетдвогодишњег постојања. Преко два, умногоме слична напада на уређивачку политику „Расковника“, а оба су везана за Косово, није тешко открити како је ова српска покрајина после Другог светског рата билa табу тема у јавној комуникацији. Такође, они указују и колика је била кривица југословенске и српске власти за скривање демографских промена на Косову и несношљивог положаја Срба у овој покрајини. И, наравно, каснијим бомбардовањем НАТО-земаља и прогонством Срба 1999., све то је резултирало у још горе стање.
Љубинко Раденковић